Specijalno izdanje podkasta „Gastro Glasno“, realizovano u okviru meseca posvećenog sindromu nervoznog creva (IBS), otvorilo je jednu od najvažnijih, ali često zanemarenih tema savremene medicine – povezanost mentalnog zdravlja i gastrointestinalnih tegoba. Domaćin emisije, gastroenterolog doc. dr Srđan Marković, razgovarao je sa dr Irenom Đorđević, specijalistom psihijatrije, i Jovanom Radovanovićem, psihoterapeutom koji je i lično prošao kroz iskustvo života sa sindromom nervoznog creva. Kroz otvoren i stručan razgovor sagovornici su pokušali da približe javnosti koliko stres, emocionalna opterećenja i psihološki konflikti mogu uticati na pojavu i intenzitet simptoma IBS-a.

U uvodnom delu emisije doc. dr Marković ukazao je na činjenicu da gastroenterolozi u svakodnevnoj praksi često nailaze na pacijente sa izraženim bolovima u stomaku, nadimanjem, poremećajima pražnjenja creva i drugim tegobama za koje detaljna medicinska dijagnostika ne pokazuje organski uzrok. Upravo tada, kako je objašnjeno, dolazi do potrebe za uključivanjem psihijatra ili psihoterapeuta u proces lečenja. Dr Irena Đorđević istakla je da postoje dve tipične grupe pacijenata – oni koji teško prihvataju mogućnost da simptomi imaju psihološku osnovu i često traže mišljenje više gastroenterologa, kao i oni koji već pri prvom susretu sa lekarom veruju da je uzrok njihovih problema psihogene prirode. Međutim, naglasila je da psihijatrijski pristup dolazi tek nakon što se iscrpnom dijagnostikom isključe organska oboljenja digestivnog sistema.

Posebno je naglašeno da psihosomatski simptomi nisu „umišljeni“, niti manje stvarni od simptoma izazvanih organskim bolestima. Pacijenti zaista osećaju bol, grčeve, dijareju ili opstipaciju, ali se uzrok često nalazi u načinu na koji organizam reaguje na dugotrajan stres, emocionalne konflikte ili psihološke traume. Dr Đorđević objasnila je da hronični stres može iscrpeti adaptivne kapacitete organizma, nakon čega telo počinje da reaguje kroz različite fizičke simptome, među kojima su problemi sa varenjem veoma česti.

Govoreći o terapijskom pristupu, psihijatar je istakla da se u lečenju IBS-a nekada koriste anksiolitici i antidepresivi, posebno kada dominiraju bolovi i izražena anksioznost. Navela je da su se kod određenih pacijenata dobro pokazali dualni antidepresivi koji deluju i na serotonin i na noradrenalin, dok su u drugim slučajevima efikasni SSRI preparati. Ipak, izbor terapije zavisi od individualne procene svakog pacijenta, njegovih dominantnih simptoma, životnih okolnosti i emocionalnog stanja. Dodala je da se iza gastrointestinalnih simptoma neretko kriju depresivnost, osećaj srama, problemi u bliskim odnosima ili strah od životnih promena.

Jedan od zanimljivijih delova razgovora odnosio se na fenomen psihološke samosabotaže. Dr Đorđević navela je primere ljudi koji zbog nesvesnih unutrašnjih konflikata razvijaju simptome baš u trenucima kada treba da naprave važan životni korak ili ostvare uspeh. Kao ilustraciju pomenula je studente koji uspešno završavaju gotovo ceo fakultet, ali godinama ne mogu da polože poslednja dva ispita. Slično tome, kod nekih osoba simptomi IBS-a mogu predstavljati nesvesni mehanizam kojim se odlaže suočavanje sa odgovornostima, odvajanjem od porodice ili ulaskom u partnerske odnose.

Psihoterapeut Jovan Radovanović govorio je iz dvostruke perspektive – kao stručnjak i kao osoba koja je lično imala simptome sindroma nervoznog creva. Ispričao je da je upravo sopstveno iskustvo sa hroničnim tegobama bilo povod da započne lični rad na sebi i kasnije se profesionalno usmeri ka psihoterapiji i psihologiji. Kako je objasnio, ključni trenutak u oporavku bio je osećaj da ga neko zaista sluša i razume, a ne da ga posmatra samo kroz simptome bolesti.

Radovanović je istakao da dobar psihoterapeut mora najpre da poznaje sebe i svoje emocionalne obrasce kako bi mogao da razume druge ljude. Prema njegovim rečima, psihoterapeut treba da bude osoba koja je prošla kroz lične izazove, emotivni bol i proces unutrašnje transformacije, jer tek tada može autentično da pomogne klijentima. Naglasio je i značaj iskrene empatije, autentičnosti i sposobnosti da se pacijent sasluša bez osuđivanja.

U razgovoru je posebno apostrofirana važnost multidisciplinarne saradnje između gastroenterologa, psihijatara i psihoterapeuta. Doc. dr Marković ukazao je na činjenicu da određeni psihofarmaci mogu izazvati opstipaciju i usporiti crevni tranzit, zbog čega je neophodna dobra komunikacija između lekara različitih specijalnosti. Istakao je da pacijent istovremeno može imati i psihološke teškoće i ozbiljno gastroenterološko oboljenje, te da nijedan lekar ne sme biti isključiv u pristupu.

Sagovornici su govorili i o tome koliko su mali, svakodnevni stresovi često opasniji od velikih traumatskih događaja. Dok veliki gubici predstavljaju snažne, ali jasne stresore, hronična izloženost pritiscima na poslu, porodičnim konfliktima ili dugotrajnoj emocionalnoj iscrpljenosti može postepeno dovesti do razvoja psihosomatskih tegoba. Upravo zato, kako je istaknuto, mnogi pacijenti sa IBS-om imaju istoriju dugotrajnog stresa i potiskivanja emocija.

Važan deo emisije bio je posvećen i objašnjenju šta zapravo podrazumeva psihoterapija. Dr Đorđević pojasnila je da psihoterapeut nije nužno psihijatar, već osoba koja je završila višegodišnju edukaciju iz psihoterapije, uključujući lični terapijski rad i superviziju. Istakla je da psihoterapija zahteva ozbiljnu profesionalnu i ličnu pripremu, jer terapeuti moraju naučiti da razlikuju sopstvene emocije i iskustva od problema svojih klijenata.

Na kraju emisije sagovornici su poslali zajedničku poruku da sindrom nervoznog creva zahteva celovit pristup lečenju. IBS nije samo problem digestivnog sistema, već stanje u kojem su telo i psiha duboko povezani. Lečenje zato ne sme biti usmereno samo na simptome, već i na emocionalne obrasce, životne okolnosti i načine suočavanja sa stresom. Zaključeno je da pacijenti ne treba da osećaju stid zbog psihološke komponente bolesti, već da prihvate činjenicu da mentalno zdravlje ima snažan uticaj na funkcionisanje celog organizma. Upravo otvoren razgovor, multidisciplinarna saradnja i individualizovan pristup predstavljaju ključ uspešnijeg lečenja osoba sa sindromom nervoznog creva.

Pogledajte celu emisiju na našem YouTube kanalu: